Priča za poslepodne

Ja sam veliki ljubitelj korova. Ideš ulicom, trotoarom - asfalt, beton - i onda iz pukotine veličine zrna graška - iznikla biljka. Zelena, lisnata, raširila se, često iznedri i neki lepi cvet koji se ne nalazi u cvećarama. Ne traži ništa nego što joj priroda onako usput ponudi. Malo kiše, malo sunca. I ta biljka, taj tako omraženi korov zelen raste dok ne dodje neko zadužen za očuvanje lepote grada da je capne, jer eto narušava lepotu betona. A ovamo kupiš fikus bendžamin, zalivaš ga, hraniš, tepaš, i onda ga pomeriš pola metra da obrišeš prašinu i njemu svo lišće opadne jerbo ne voli da ga se pomera. A korov je u suštini slobodna biljka. Ljuška se na povetarcu uz neki svoj God save the Queen i zabole je zadnji list za pejzažnu arhitekturu. 

Voz se trucka po noći. Nama se truckaju srca jer idemo u Trst na vikend. Nije ni na vikend, nego na jedan dan, ali dovoljno za truckanje. S nama u kupeu čiča. Mislim, čiča za nas, mi smo tinejdžeri, za sebe sigurno nije. Pita Tanju je l' se vidi more. Ona ga pogleda - ima tu malo i prezira - pa pogleda kroz prozor. Sve crno, kao i uvek u tri sata ujutru. Ne bi se tamo video prst pred nosom, a kamoli more. Gledam ih oboje. Kakvo sad more? Ovo je kontinentalna vožnja, nije Jadranska magistrala. On zadrema. Možda i sanja. Tanja ga pogleda, pa se okrene prozoru i vikne 'more!'. On skoči kao poliven morskom vodom, pa brzo sedne do prozora preko puta nje. Gleda tamo u mrak. Trudi se. - Gde je? - pita. - Eno tamo - kaže ona.  - Ne vidim ga.  - E, sad smo ga prošli.  On se pospan i malo razočaran vrati da spava. Nas dve se razmenom pogleda kikoćemo. Zezanje nepoznatih ljudi. U odredjenom društvu ponekad zabavno. Ali samo ako nije maliciozno. Maliciozno ne sme da bude, jer to rade...

      Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog.  - Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori.  Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku. - Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi.  Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom.  - Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on.  - Ali zašto, ne voliš kako pevam? - Lepo pevaš, nego uspavaćeš me.  - Ali j...

Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u to...

  Vanredno stanje usled nadolazeće vremenske neprilike, a možda i katastrofe - to je fenomen ljudske komunikacije. U malim sredinama je manje primetan jer se mnogi ljudi već poznaju i neke interakcije postoje. U stvari, fenomen je direktno proporcionalan veličini pogodjene sredine u smislu da se u varošici, iako prisutan, ipak manje primeti nego u velikim gradovima gde ljudi obično hrle svojim poslom, pogledi im se ne sreću ili se nezainteresovano mimoilaze, a sudbine onih sa kojima čekaju u redu u supermarketu ih ni najmanje ne zanimaju. Sve dok na televiziji ne objave da se približava neka velika prirodna katastrofa koja u neminovnu opasnost dovodi ustaljeno dnevno bitisanje. I onda kako da je na subjekte preko celog vanrednog prostora bačena neka čarobna prašina - odjednom se putevi komunikacije, interesovanja i opšte ljubaznosti i brige za ne-tako-bližnjega svoga otvaraju i ljudi koji su se prvi put sreli, koji ne razmenjuju imena, jedni druge brižno ispituju i razmenjuju savet...

I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nad...

Kad se ljudi žale da im se snovi ne ispunjavaju... Naravno da treba imati velike snove i raditi na njihovom ispunjenju i stremiti visoko i daleko, ali ne treba zanemariti značaj malih snova koji se lako ili makar lakše ostvare i pruže osećaj sreće u iščekivanju onih velikih. Oni su kao predjelo ili dezert koji neki put zasite i čak budu ukusniji od glavnog jela. Pre neki dan mi se tako ostvario jedan mali životni san. San je bio mali, ali je sreća bila velika. I zato preporučujem.

Postoji onaj vremeplov nezvaničnog imena ' stara knjiga čiji listovi mirišu na priče iz davnina '. I kad se čita knjiga, čitalac često, naročito po završetku čitalačke seanse, prisloni otvorenu knjigu na lice i duboko onako kroz nos udahne taj miris života koji u raznim malim džepovima čuva neke momente, često sasvim trivijalne, ali opet značajne u nekoj duhovnoj izgradnji subjekta. I tako uz kafu završavam jutarnje čitanje Autobiografije Alice B. Toklas od Gertrude Stein i zagnjurim se u tu knjigu debelu i čvrstog poveza i zatvorim oči da vidim gde će me odvesti. I nadjem se u staroj biblioteci. Davno, onoj pre Doma kulture. U zgradi gde je danas ne znam šta - televizija, radio, nešto treće? Ona lepa Jeličićka kuća (u to vreme čini mi se bela) kakve su se gradile u starinska vremena kad su zgrade imale više duha nego ove današnje moderne i minimalističke, a u suštini - smanji troškove, stavi u džep, prodaj što skuplje ili već tako nešto. Uglavnom, ta je biblioteka mala, ali pu...

Sinoć sam gledala film Moskva na Hadsonu Pola Mazurskog sa Robin Vilijamsom u glavnoj ulozi. Snimljen je ranih osamdesetih, na lokacijama uličnim i studijskim. Robin Vilijams igra ruskog cirkuskog saksofonistu koji na gostovanju u Njujorku prebegne u Ameriku. Lepo uradjen film bez neke (u to vreme možda i za očekivati) izražene političke propagande. Na početku je prilično realno oslikan život u sovjetskom komunizmu - strah, redovi za osnovne potrepštine, benzin iz kanistera i slično - ali vrlo ukusno i bez nepotrebnog preterivanja, ali i bez (u današnje vreme nezaobilaznog) zelenog platna i kompjuterizovane pozadine i specijalnih efekata, što takvim filmovima u poredjenju sa savremenim daje jedan prijatan organski osećaj i čini celu priču ljudskijom. U stvari, sama uvodna špica ima više duše nego većina današnjih filmova u celosti. I to me je onda podsetilo na radosti filma iz vremena kad se zeleno platno manje koristilo za filmove, a više za roletne, iako su nam bili jedan mali prozo...

                        Oko tri, pola četiri ujutru u Ptuju u Sloveniji, je jako hladno. Verovatno je hladno i u sred jula, ali negde u maju je bogami džemper bolje imati nego nemati. Posle igranke smo se šetali po varoši, nas nekoliko koji smo hteli da ta vesela ekskurzijska noć potraje duže. Autobus nam je bio parkiran u centru gde se nalazila i velika, lepa crkva sa velikim satom na tornju kao u filmu 'Povratak u budućnost'...satom koji je otkucavao jedan moćni booong svakih petnaest minuta. Nikad od tada nikad srela sat crkveni ili bilo kakav drugi javni koji se oglašava u tako nepotrebno kratkim intervalima. Mirno, bezbedno malo mesto lepih austrougarskih fasada i jedne generalne čistoće koja u suštini oslikava poštovanje meštana prema svojoj okolini. Tako smo šetali veselo i cvrkutali kao što to rade deca kojima su jedine brige pismeni iz matematike i bubuljica na čelu, kad odjednom ispred nas grupa pasa bez po...

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo. Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamn...

Sećanje je dvodimenzionalno 'delo'. Ima sliku i vreme. U tom smislu može biti impresija - ako datum nije odredjen nego je slika okvirno praćena vremenskim periodom ili je datum jasan, al' je slika mutna.  Ako se zna tačan datum, a slika je jasna, onda je to u oblasti realizma, dok je apstraktno sećanje jedna zbrka raznih momenata istumbanih u vremenu. Kakva god kombinacija, slika plus vreme je sećanje. Već vidjeno je isto dvodimenzionalna slika koja je i sadašnjost, ali i fantomski bljesak iz prošlosti. Obično je praćena potrebom da se glasno podeli, a često i ubedjenjem subjekta da ima paranormalne osobine.                    Osetiti momenat iz prošlosti je trodimenzionalno iskustvo. Slika i vreme se nekako metafizički poklope i izazovu fizičku senzaciju momenta potpuno jednaku tom istom momentu iz prošlosti. Ne manifestuje se lupanjem srca ili osećajem radosti ili tuge ili iznenadne gla...

Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovim...

  Sesti na šamlicu i popiti kafu i proćaskati sa nekim ko sedi na drugoj šamlici, ili stolici pa onako uzvišeno, ili stepenicama moguće sa muškatlama u pozadini. Ili sedeti sâm na šamlici i grejati se ispred otvorene rerne šporeta na drva. Ili posmatrati ljude znane i neznane kako prolaze i negde idu. Odmoriti noge na pet minuta. Od svih komada nameštaja, šamlica zvuči najprijateljskije. Krevet i fotelja su udobniji, ali šamlica...ona nam se obraduje. Hoklica je njena sestra.

...Najlepši filmski poljubac? Definitivno Robert De Niro i Meryl Streep u filmu 'Zaljubljivanje'. Kad se dogovore da zajedno idu kući vozom u 4. Negde u predgradje Njujorka. I onda on zbog posla kasni. Ona ga čeka. On trči, ali ne stiže. Gomila ljudi, raznih putnika na velikoj železničkoj stanici. Voz odlazi. Gužva se razilazi i on vidi da je ona ostala da ga čeka. I onda njegov prelaz iz razočarenja u neku...baršunastu sreću. Uzme je za ruku, tako nekako...povuku se sa strane iz gomile. I onda je poljubi, onako nespretno, kakvi su obično prvi poljupci. Da se ne sudare nosevi. Neko na kvizu bio rekao Portugal. Voditeljka ga ispravila...Portugalija. Dobro, jeste tačno. To -ija treba već da postane neobavezno. Odvratni su im akcenti. Kao nešto po Karadžiću. Kao da su zajedno išli u školu, a jezik se ne razvija uopšte od pre šes' vekova. Jebo te konTInent...dok se javljaš iz 'green room-a', napirlitana 'akcesoarima' i okružena 'fanovima'. Nije više mag...