Ognjen se kao i svakog jutra protezao ispred prozora u
kuhinji kad je preko puta ulice ugledao sebe. Hodao je brzo i nešto pognute
glave kao zanet nekim dubokim mislima. Nosio je isti donji deo pidžame,
flanelske na teget-bele vertikalne štrafte i belu potkošulju dugačkih rukava.
Ognjen je protrljao oči očekujući da se slika promeni i on na trotoaru postane
neki nepoznati prolaznik, ali je opet video sebe kako se sada udaljava niz
ulicu. "Marina, dodji brzo da vidiš!" Njegova supruga Marina koja se za kuhinjskim stolom šminkala
za posao, mu se polako i nezainteresovano pridruži pored prozora.
"Šta je?"
"Pogledaj tamo preko puta ispred trafike."
"Šta da pogledam?"
"Je l' me vidiš, mene?"
"Šta pričaš?"
"Pogledaj, zar me stvarno ne vidiš? Eno stojim pored onog visokog mladića što u ruci ima buket cveća."
"Njega vidim."
"A mene ne vidiš? Kako me ne vidiš? Eno zajedno prelazimo ulicu." Ognjen otrča do
hodnika i brzo navuče cipele i kaput.
"Ma, gde si poš'o?"
"Idem da ga pratim."
"Onog mladića sa cvećem?"
"Ne, sebe. Sebe idem da pratim."
"Bolje njega nego sebe."
"To bi tebi bilo bolje."
Vrata su tresnula za Ognjenom kada je on trčećim korakom izleteo iz stana. Istrčao je iz zgrade i video sebe kako stoji na tramvajskoj stanici. Tramvaj se približavao. Ognjen je brzo pretrčao ulicu i ušao u isti vagon gde i drugi on. Posmatrao ga je kroz lica ostalih putnika koji su se truckali u tramvaju. Bili su potpuno isti: ista frizura, isto lice, ista visina. Čak i isti ožiljak na kažiprstu desne ruke kojom se drugi on držao za šipku, a koji je Ognjen zaradio kad je jednom davno prao okrnjenu staklenu čašu. Da li je moguće da je imao brata blizanca? Nikad niko u familiji nije to spomenuo ali možda je to bila neka tajna. Svaka porodica ima poneku tajnu, manju ili veću, značajnu ili banalnu. Roditelji ne govore deci sve i možda nisu ni njemu. Možda je imao blizanca koji je ukraden ili dat na usvojenje po rodjenju. Čuo je on i mnogo neverovatnije a istinite priče. Ognjen je pomislio kako je celog svog života osećao da mu nešto fali, da je nekako nepotpun i sad je konačno pred sobom video razlog: brat blizanac. Čitao je i čuo mnogo puta priče o povezanosti koju blizanci dele čak i kad nisu zajedno, o nekoj neobjašnjivoj telepatiji koju samo oni razumeju. Sad je i on razumeo. Ali kako da pridje svom identičnom bratu a da ga ne uplaši? Šta da kaže? Ognjen je odlučio da ga neko vreme prati nadajući se da će se prilika za spontano upoznavanje stvoriti sama od sebe. Stanice su se menjale, jedni putnici su izlazili, drugi su ulazili a tramvaj je polako napuštao centar grada i kao gusenica klizio prema prašnjavoj periferiji. Pored blizanca se ukazalo slobodno mesto i on je seo. Ognjen je stajao u zadnjem delu vagona i posmatrao ga. Onda je pogledao kroz prozor. Bili su u delu grada koji je bio na lošem glasu i u koji on nije često zalazio. U stvari nije ni pamtio kad je poslednji put tu bio. Tramvaj je stao i kad se Ognjen okrenuo video je da je blizanac izašao i da se vrata zatvaraju. Ognjen skoči, rukama raširi vrata i iskoči van.Čuo je kako je neko u vagonu za njim rekao "vidi budale" dok je tramvaj nastavljao svoj put.Blizanac je prešao tračnice i ulicu i onda zašao u jedan neugledni sokak. Na malim terasama se sušio rašireni veš dok su se iza zatvorenih vrata čule svadje. Muškarci, žene, vrištanje, psovke. Ruglo ljudske prirode. Jedan pas lutalica je prošao pored Ognjena i prezrivo ga pogledao. Blizanac je pokucao na vrata oronulog kućerka na kraju sokaka. Ognjen se pritajio uz zid da bi ostao neprimećen. Iz kućice je izasao neki krupan čovek pretećeg izraza lica koga bi njegova Marina sigurno nazvala 'sumnjivim' i sa blizancem se uputio u garazu. Ognjen se primakao i sakrio iza kontejnera za djubre odakle ih je nesmetano posmatrao. Čovek je otvorio gepek svog auta i iz njega izvadio malu kutiju. Iz kutije je izvadio pištolj. Blizanac je pregledao oružje i iz džepa svoje štraftaste pidžame izvadio gnječ novčanica. Ognjen je pomislio kako njegova pidžama nema džep i osetio malo razočarenje zbog te tekstilne inferiornosti. Video je kako je čovek kutiju sa pištoljem stavio u kesu i pružio blizancu i onda su se rastali. Blizanac je krenuo natrag i prošao pored kontejnera, ali nije primetio Ognjena. Nosio je kesu sa oružjem ležerno kao što ljudi nose veknu hleba iz prodavnice. Ognjen je kao senka krenuo za njim. Blizanac je svratio do trafike i kupio cigarete. Odmah je jednu stavio medju usne i kresnuo šibicu. Ognjen je osetio prijatan miris fosfora. I on je nekada davno bio pušač ali je prestao pod pritiskom svoje žene. Sada ga je blagi miris tek zapaljene cigarete podsetio na jedno davno prošlo vreme, na mladost, na slobodu. Na dane pre ženidbe sa svojom rospijom kako ju je u sebi nazivao. I nekako mu je bilo drago što njegov blizanac puši. Ognjen je osetio da je došlo vreme da se upoznaju i odlučio da mu pridje i predstavi se.
Marina je u pola sedam stigla kući. Njeno radno vreme je bilo do pet i tek je nedavno Ognjen saznao da je ona taj sat i po razlike provodila u krevetu svog kolege s posla. Spustila je tašnu na policu, skinula kaput i cipele i obula svoje kućne papuče. Onda je ušla u kuhinju u kojoj je sedeo Ognjen.
"Vidi koga sam ti doveo," rekao je Ognjen zadovoljno.
"Koga?"
Ognjen je pogledao u blizanca koji je sedeo s njegove leve strane.
"Stigao sam ga danas, a znam da si mislila da necu. I pratio sam ga čak do periferije i onda smo se konačno i upoznali."
"Ko se upoznao?" Ognjen rukom pokaza na mesto pored sebe.
"Ja i moj blizanac. Zove se…"
"Ma sta lupetaš, čoveče, kakav blizanac? Nema tu nikoga."
"Nemoj ti da se praviš blesava. Zar ne vidiš da sedi pored mene, da u krilu drži kutiju sa…"
"Ti treba da ideš kod psihijatra izgleda, da te tamo malo ispitaju."
"A gde ti treba da ideš? Gde idu žene koje se kao ti daju kome stignu dok ih kod kuće za kuhinjskim stolom čekaju verni muževi?"
"Mogao si da spremiš i ručak kad si već kao neka tetka. Najobičniji šmokljan. Šta drugo očekuješ?"
Ognjen je krajičkom oka video da je blizanac zapalio cigaretu i preteći pogledao Marinu. Onda je i on uzeo paklicu i sam izvadio jednu cigaretu. Prineo je nosu i zatvorenih očiju je sa zadovoljstvom pomirisao. Onda je zapalio.
"Šta to radiš?" pitala je Marina posmatrajući ga kako pravi neke čudne pokrete u vazduhu. Da su igrali pantomime izgledalo bi kao da pali cigaretu.
"Dosta mi te je."
Ognjen je pogledao pored sebe i video da je blizanac otvorio kutiju i posmatrao ga. Ognjen pruži ruku i iz kutije izvadi pištolj.
"Ma, je l' si ti lud?" bile su poslednje Marinine reči pre nego ju je metak pogodio u srce. Ognjen je pogledao u blizanca ali on više nije bio tamo. Na stolici je ostala otvorena kutija od pištolja.
*
Kao i svakog popodneva posle spavanja, Ognjen se protezao ispred prozora u svojoj sobi u zapadnom krilu gradske psihijatrijske bolnice. Video je glavnu medicinsku sestru Anu kako prolazi kroz bolnički vrt i povremeno zastaje da sa ponekim pacijentom razmeni koju lepu reč. Ona je uvek bila ljubazna i nasmejana. Prislonio je lice na rešetke prozora da je bolje vidi. A onda je video sebe kako hoda iza nje. U ruci je držao buket cveća.
"Šta je?"
"Pogledaj tamo preko puta ispred trafike."
"Šta da pogledam?"
"Je l' me vidiš, mene?"
"Šta pričaš?"
"Pogledaj, zar me stvarno ne vidiš? Eno stojim pored onog visokog mladića što u ruci ima buket cveća."
"Njega vidim."
"A mene ne vidiš? Kako me ne vidiš? Eno zajedno prelazimo ulicu." Ognjen otrča do
hodnika i brzo navuče cipele i kaput.
"Ma, gde si poš'o?"
"Idem da ga pratim."
"Onog mladića sa cvećem?"
"Ne, sebe. Sebe idem da pratim."
"Bolje njega nego sebe."
"To bi tebi bilo bolje."
Vrata su tresnula za Ognjenom kada je on trčećim korakom izleteo iz stana. Istrčao je iz zgrade i video sebe kako stoji na tramvajskoj stanici. Tramvaj se približavao. Ognjen je brzo pretrčao ulicu i ušao u isti vagon gde i drugi on. Posmatrao ga je kroz lica ostalih putnika koji su se truckali u tramvaju. Bili su potpuno isti: ista frizura, isto lice, ista visina. Čak i isti ožiljak na kažiprstu desne ruke kojom se drugi on držao za šipku, a koji je Ognjen zaradio kad je jednom davno prao okrnjenu staklenu čašu. Da li je moguće da je imao brata blizanca? Nikad niko u familiji nije to spomenuo ali možda je to bila neka tajna. Svaka porodica ima poneku tajnu, manju ili veću, značajnu ili banalnu. Roditelji ne govore deci sve i možda nisu ni njemu. Možda je imao blizanca koji je ukraden ili dat na usvojenje po rodjenju. Čuo je on i mnogo neverovatnije a istinite priče. Ognjen je pomislio kako je celog svog života osećao da mu nešto fali, da je nekako nepotpun i sad je konačno pred sobom video razlog: brat blizanac. Čitao je i čuo mnogo puta priče o povezanosti koju blizanci dele čak i kad nisu zajedno, o nekoj neobjašnjivoj telepatiji koju samo oni razumeju. Sad je i on razumeo. Ali kako da pridje svom identičnom bratu a da ga ne uplaši? Šta da kaže? Ognjen je odlučio da ga neko vreme prati nadajući se da će se prilika za spontano upoznavanje stvoriti sama od sebe. Stanice su se menjale, jedni putnici su izlazili, drugi su ulazili a tramvaj je polako napuštao centar grada i kao gusenica klizio prema prašnjavoj periferiji. Pored blizanca se ukazalo slobodno mesto i on je seo. Ognjen je stajao u zadnjem delu vagona i posmatrao ga. Onda je pogledao kroz prozor. Bili su u delu grada koji je bio na lošem glasu i u koji on nije često zalazio. U stvari nije ni pamtio kad je poslednji put tu bio. Tramvaj je stao i kad se Ognjen okrenuo video je da je blizanac izašao i da se vrata zatvaraju. Ognjen skoči, rukama raširi vrata i iskoči van.Čuo je kako je neko u vagonu za njim rekao "vidi budale" dok je tramvaj nastavljao svoj put.Blizanac je prešao tračnice i ulicu i onda zašao u jedan neugledni sokak. Na malim terasama se sušio rašireni veš dok su se iza zatvorenih vrata čule svadje. Muškarci, žene, vrištanje, psovke. Ruglo ljudske prirode. Jedan pas lutalica je prošao pored Ognjena i prezrivo ga pogledao. Blizanac je pokucao na vrata oronulog kućerka na kraju sokaka. Ognjen se pritajio uz zid da bi ostao neprimećen. Iz kućice je izasao neki krupan čovek pretećeg izraza lica koga bi njegova Marina sigurno nazvala 'sumnjivim' i sa blizancem se uputio u garazu. Ognjen se primakao i sakrio iza kontejnera za djubre odakle ih je nesmetano posmatrao. Čovek je otvorio gepek svog auta i iz njega izvadio malu kutiju. Iz kutije je izvadio pištolj. Blizanac je pregledao oružje i iz džepa svoje štraftaste pidžame izvadio gnječ novčanica. Ognjen je pomislio kako njegova pidžama nema džep i osetio malo razočarenje zbog te tekstilne inferiornosti. Video je kako je čovek kutiju sa pištoljem stavio u kesu i pružio blizancu i onda su se rastali. Blizanac je krenuo natrag i prošao pored kontejnera, ali nije primetio Ognjena. Nosio je kesu sa oružjem ležerno kao što ljudi nose veknu hleba iz prodavnice. Ognjen je kao senka krenuo za njim. Blizanac je svratio do trafike i kupio cigarete. Odmah je jednu stavio medju usne i kresnuo šibicu. Ognjen je osetio prijatan miris fosfora. I on je nekada davno bio pušač ali je prestao pod pritiskom svoje žene. Sada ga je blagi miris tek zapaljene cigarete podsetio na jedno davno prošlo vreme, na mladost, na slobodu. Na dane pre ženidbe sa svojom rospijom kako ju je u sebi nazivao. I nekako mu je bilo drago što njegov blizanac puši. Ognjen je osetio da je došlo vreme da se upoznaju i odlučio da mu pridje i predstavi se.
Marina je u pola sedam stigla kući. Njeno radno vreme je bilo do pet i tek je nedavno Ognjen saznao da je ona taj sat i po razlike provodila u krevetu svog kolege s posla. Spustila je tašnu na policu, skinula kaput i cipele i obula svoje kućne papuče. Onda je ušla u kuhinju u kojoj je sedeo Ognjen.
"Vidi koga sam ti doveo," rekao je Ognjen zadovoljno.
"Koga?"
Ognjen je pogledao u blizanca koji je sedeo s njegove leve strane.
"Stigao sam ga danas, a znam da si mislila da necu. I pratio sam ga čak do periferije i onda smo se konačno i upoznali."
"Ko se upoznao?" Ognjen rukom pokaza na mesto pored sebe.
"Ja i moj blizanac. Zove se…"
"Ma sta lupetaš, čoveče, kakav blizanac? Nema tu nikoga."
"Nemoj ti da se praviš blesava. Zar ne vidiš da sedi pored mene, da u krilu drži kutiju sa…"
"Ti treba da ideš kod psihijatra izgleda, da te tamo malo ispitaju."
"A gde ti treba da ideš? Gde idu žene koje se kao ti daju kome stignu dok ih kod kuće za kuhinjskim stolom čekaju verni muževi?"
"Mogao si da spremiš i ručak kad si već kao neka tetka. Najobičniji šmokljan. Šta drugo očekuješ?"
Ognjen je krajičkom oka video da je blizanac zapalio cigaretu i preteći pogledao Marinu. Onda je i on uzeo paklicu i sam izvadio jednu cigaretu. Prineo je nosu i zatvorenih očiju je sa zadovoljstvom pomirisao. Onda je zapalio.
"Šta to radiš?" pitala je Marina posmatrajući ga kako pravi neke čudne pokrete u vazduhu. Da su igrali pantomime izgledalo bi kao da pali cigaretu.
"Dosta mi te je."
Ognjen je pogledao pored sebe i video da je blizanac otvorio kutiju i posmatrao ga. Ognjen pruži ruku i iz kutije izvadi pištolj.
"Ma, je l' si ti lud?" bile su poslednje Marinine reči pre nego ju je metak pogodio u srce. Ognjen je pogledao u blizanca ali on više nije bio tamo. Na stolici je ostala otvorena kutija od pištolja.
*
Kao i svakog popodneva posle spavanja, Ognjen se protezao ispred prozora u svojoj sobi u zapadnom krilu gradske psihijatrijske bolnice. Video je glavnu medicinsku sestru Anu kako prolazi kroz bolnički vrt i povremeno zastaje da sa ponekim pacijentom razmeni koju lepu reč. Ona je uvek bila ljubazna i nasmejana. Prislonio je lice na rešetke prozora da je bolje vidi. A onda je video sebe kako hoda iza nje. U ruci je držao buket cveća.
No comments:
Post a Comment